KST Kragujevac

Subtitle

News

Knjazevsko-srpski teatar is the oldest Serbian Theatre based in City of Kragujevac, Serbia, was founded in 1835.


view:  full / summary

DEVEDESET GODINA OD RODJENJA MIJE ALEKSICA

Posted by [email protected] on December 11, 2013 at 3:20 AM Comments comments (0)

Povodom obeležavanja devedesetogodišnjice od rođenja velikana srpskog glumišta, Mije Aleksića Knjaževsko-srpski teatar u saradnji sa Centrom za kulturu iz Gornjeg Milanovca u sredu, 11. decembra 2013. godine organizuje izoložbu fotografija iz glumačkog života Mije Aleksića, kao i projekciju igrano-dokumentarnog filma Mija Aleksić.

Podsećamo da je Mija Aleksić bio član ansambla našeg Teatra od 1945. do 1949. godine, a da je njegova poslednja uloga na sceni našeg pozorišta bila u komadu Joakima Vujića Fernando i Jarika koji je premijerno izveden 15. februara 1985. godine.


ORDEN SVETOG SAVE MIRKU BABICU

Posted by [email protected] on December 11, 2013 at 3:15 AM Comments comments (0)

Orden Svetog Save dodeljen gradonačelniku Kragujevca i prvaku drame Knjaževsko-srpskog teatra

16. novembar 2013. godine

Odlukom Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve orden Svetog Save drugog stepena dodeljen je gradonačelniku Kragujevca Veroljubu Stevanoviću i prvaku drame ansambla Knjaževsko-srpskog teatra Mirku Babiću. Ordenje je u subotu, 16. novembra uručio Njegovo preosveštenstvo episkop šumadijski gospodin Jovan.
Na predlog Njegovog preosveštenstva Episkopa šumadijskog gospodina Jovana, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je doneo odluku 6. novembra 2013. godine o dodeli visokog odlikovanja Srpske pravoslavne crkve, Ordena Svetog Save drugog stepena, dramskom umetniku Mirku Babiću za izvanredne rezultate u filmskom i televizijskom stvaralaštvu i očuvanju duhovnih i tradicionalnih vrednosti srpskog naroda.
Inače, pored Nikole Tesle, Stepe Stepanovića, Dejana Medakovića predsednika SANU, ordenom su odlikovani brojni književnici, privrednici, istoričari, sportisti među kojima Vlade Divac i Novak Đoković, Emir Kusturica i drugi.
Oreden Svetog Save je bio državni orden u Kraljevini Srbiji, a potom i u Kraljevini Jugoslaviji sve do 1945. godine. Od tada do danas predstavlja najviše odlikovanje koje dodeljuje Srpska pravoslavna crkva za zasluge na duhovnom, obrazovnom i humanitarnom polju.


Glumci Knjazesko srbskog teatra

Posted by [email protected] on July 30, 2013 at 4:55 PM Comments comments (0)

Knjažesko-srbski teatar u Kragujevcu je radio od 1834. do 1836. godine, ali je prve predstave imao u vreme Sretenjske skupštine 1835. godine, pa se ta godina uzima za godinu osnivanja. O prethodnim pokušajima pozorišnog stvaranja u Kragujevcu, i o zanimljivom životnom putu i delatnosti njegovog osnivača Joakima Vujića postoje značajne studije Rajka Stojadinovića i Alojza Ujesa. Među istoričarima period prve Miloševe vlade su iz razlišitih uglova obradili Mihailo Gavrilović, Vladimir Stojančević i Radoš Ljušić. O glumcima prvog teatra u Kneževini Srbiji pisali su Rajko Stojadinović i Milen M. Nikolić. Osim Joakima Vujića, koji je i sam još od znamenitog 12. avgusta 1813. godine (u Kreštalici) u pojedinim predstavama nastupao i kao takav i bio upućen u glumačku veštinu, svi ostali su bili glumci bez ikakvog pozorišnog iskustva, pronađeni, pre svega, među zainteresovanim učenicima Gimnazije u Kragujevcu. Uz svoje đake bio je i profesor Petar Radovanović. Njima se pridružio i pisar Narodnog suda, Todor Rozmirović. Pošto je reč je o zanimljivim ličnostima, od kojih su pojedini kasnije igrali znamenite uloge u političkoj i kulturnoj istoriji Srbije, zadržaćemo se, u kraćim crtama, na njihovim biografijama.

Živadin Vesović je sin kragujevačkog varoškog kneza Veselina-Vese Milovanovića, koji se pominje još pri kraju Prvog srpskog ustanka. Završio je kragujevačku gimnaziju 1839. godine. Bio je sekretar Smederevskog suda (1846), a 1854. ga nalazimo na mestu predsedatelja Gurgusovačkog suda.

Stevan M. Gruborović (1816+54) je rođen u Mostaru, pa je u spisku đaka gimnazije zabeležen kao Ercegovac. Tutor mu je bio brat Jovan, trgovac iz Beograda. Maturirao je 1836. godine. Kasnije je kao pitomac upućen u Beč. Stigao je do mesta stolonačelnika u Ministarstvu prosvete, a 1850. i na mesto stolonačelnika Kneževe kancelarije u Ministarstvu unutrašnjih dela.

Milan Davidović (1820+69) je rođen u Beču, sin Dimitrija Davidovića, koji je tada uređivao Novine serbske. Osnovnu školu i Gimnaziju završio je u Beogradu i Kragujevcu (1836). Još u Beogradu bio je među podpisnicima na Zabavnik za 1833 godinu kao učenik velike škole za sebe i brata svoga Svetozara i za sestru svoju Savku.

 

Od 1836. bio činovnik na raznim dužnostima, ali ni izbliza nije dostigao slavu svoga oca. Za potrebe Teatra na Đumruku, 1842, sa ilirskog je preradio dve drame: Požarina (A. Kocebu) i Numera 777 (K. Lebran). Od 1858. je rukovodio Udovičkim fondom. Nije se ženio, kao ni njegov polubrat Svetozar. Umro je u Beogradu, pomračenog uma.

Stojan Jovanović Cukić (1818+7. oktobar 1844) je, po svemu sudeći, sin beogradskog bazrđanbaše Jovana Šišmanovića u braku sa Pemom, koja se pominje kao trgovačka udovica. Osnovnu školu je učio u Beogradu i tu krenuo u Veliku školu, s kojom je prešao u Kragujevac i završio je 1836. godine. Nemački jezik je naučio u Pančevu. Karijeru je otpočeo u Kruševcu, kao sreski pisar. Poslat je kao državni pitomac u Beč 1839. godine, da bi neko vreme proveo i u Parizu. Isticao se kao žestoki protivnik Tome Vučića Perišića (1788+1859), pa je posle Vučićeve bune (1842) ostao bez stipendije. Nalazio se na čelu obrenovićevskih agitacija i zavera, od kojih je posebno bila važna Katanska buna (1844), u kojoj je poginuo 7. oktobra 1844, u Bukovici kod Valjeva. Napisao je priručnik Francuska gramatika za one koji, bez pomoći učitelja, hoće da uče francuski jezik, sa posvetom knezu Mihailu.

Stojanova sestra Marija bila je druga žena Petra Lazarevića – Cukića (1795+1849), usvojenika vojvode Pavla Cukića (1782+1817), savetnika i sreskog načelnika u Karanovcu i Kruševcu. Po zetu Petru Stojan je često nazivan Cukićev, Cukić.

Milić i Arsenije-Arsa Milićević-Lunjevica su sinovi istaknutog trgovca Nikole Milićevića-Lunjevice (1767+1842). U Kragujevcu su stanovali kod gimnazijskog katihete prote Josifa Stefanovića, kao i Filip Hristić i Sreten Popović. Milić (29. jun/11. jul 1815+1/13. januar 1850) je bio potporučnik i načelnik Sreza crnogorskog. Arsenije (1819+oktobar 1840) je posle gimnazije kadet u Požarevcu (1838) pa je, zajedno sa bratom, stupio u novoosnovani Licej, gde se pominje se među državnim blagodejancima (1839). Umro je u Kragujevcu, a sahranjen u manastiru Vraćevšnici. Obojica su igrali ženske uloge.

Antonije Majstorović (Ranković;) je sin Ranka Majstorovića (1768+1840) iz Azanje, koji je bio član Narodnog suda (1833) i državni savetnik. I Antonije je postao član Državnog saveta u vreme kneza Aleksandra Karađorđevića, ali je više upamćen po zaveri 1863. kojom je želeo da vrati Karađorđeviće na vlast.

Jovan Marinović (Sarajevo, 1821+Villers-sur Mer, France, 30. jul 1893) je bio sin trgovca Georgija Marinovića iz Sarajeva. U KST-u igrao ženske uloge (Malvina: La Peruz, Žertva na smrt). Maturirao 1837. godine i školovao se na Zapadu kao državni pitomac. Bio je zet prebogatog kapetana Miše Anastasijevića, pašenog Đorđa Karađorđevića, Raje Damjanovića… Član i predsednik Državnog saveta, ministar finansija i spoljnih poslova. Kao vrsnog diplomatu, sklonog kocki, više su ga cenili na strani. Smatran je najboljim poznavaocem francuskog jezika u svojoj generaciji. Po S. Jovanoviću, prvi naši pitomci, isto tako, dali su nekoliko ljudi koji bi svojim obrazovanjem i danas činili čast državnoj službi: dovoljno je pomenuti Jovana Marinovića i Konstantina Nikolajevića.

Jovan Peruničić (r. 1817), sin Milosava Peruničića, člana Požeškog suda, pa čačanskog okružnog načelnika, za kojeg Vuk u čuvenom pismu 12. aprila 1832. godine piše knezu Milošu da nemate vernijeg ni privrženijeg čoveka od njega.

Jovan je bio sekretar Čačanskog suda (1840-42), pomoćnik čačanskog okružnog načelnika (1846-51), a 1857-59. i okružni načelnik u Čačku. U toku 1861. godine bio je načelnik Dragačevskog sreza.

Sreten Popović (Beograd, 1820+90) je sin Lazara Popovića, pisara u Beogradskom sudu i drvaro-senskog komesara knjaževskog (1835/36), iz porodice znamenitog Pavla Popovića (+1816) , člana Praviteljstvujuščeg sovjeta, iz sela Vranića. Krstio ga je knez Miloš. Privatni sekretar kneginje Ljubice (1841), pa Vučića (1842). Počeo je karijeru kao praktikant Smederevskog suda (1836/37). Bio je među prvim našim pitomcima na strani (u Beču), 1839. godine. Kao sudija je službovao u Smederevu, Gornjem Milanovcu, Šapcu i Beogradu, da bi na kraju bio kasacioni sudija. Igrao je ženske uloge (Jarika: Fernando i Jarika; kneginja Ljubica: Boj na Čačku) i pevao u komadima, uz pratnju Knjažesko-srbske bande Jozefa Šlezingera.

Popović je napisao zanimljivo, dobrim delom autobiografsko, Putovanje po Novoj Srbiji (1879), najvažniji izvor za naš rad, u kojem oslikava život starog Beograda i služi kao nezaobilazan izvor za istoriju KST-a u Kragujevcu.

Filip Hristić (Beograd, 1819+Menton, Francuska, 29. januar 1905). Otac (H)Rista Đorđević je došao u Srbiju početkom Prvog srpskog ustanka iz Samokova. Od strane Karađorđa i Mladena Milovanovića postavljen je 3/15. aprila 1807. za buljubašu i upućen ka Nišu. Nastanio se u Beogradu 1815, radeći prvo kao abadžija, pa kao bakalin. Kad je umro, Filipa je školovao tadašnji mitropolit Metodije. Njegova majka Katarina se za vreme sinovljevog školovanja pominje kao udovica trgovačka. Počeo je školovanje u Beogradu, a maturirao u Kragujevcu (1836). Igrao je, takođe, ženske uloge. Poslat je u Beč kao državni pitomac, odakle je nastavio u Pariz, gde je doktorirao prava na Sorboni. Imao je dugu i uspešnu političku i diplomatsku karijeru: komesar u Dunavskoj komisiji u Beču (185, predsednik vlade i ministar spoljnih poslova (1860-61), ministar prosvete (1849, 1873-74), poslanik u Carigradu, dva puta, zatim poslanik u Beču, prvi guverner Narodne banke.

Dimitrije Crnobarac (Beograd, 25. oktobar/6. novembar 1818+Beč, 14/26. jun 1872). Kao njegov tutor pominje se Jakov Jakšić (1774+184, knežev haznadar i inspektor Tipografije. Maturirao 1836. I on je igrao ženske uloge. Iz Gimnazije je otišao na Vojnu školu u Požarevcu, 1837, pa postao stolonačelnik u Vojenom komisarijatu 1839. Kao državni stipendista školovao se u Beču i Parizu, gde je završio i doktorirao prava. Po povratku, prvo je službovao u Ministarstvu pravde, a kasnije je bio ministar pravde i prosvete i član Državnog saveta. Po Milićeviću, Crnobarac je bio čovek malena rasta, krvavih očiju, malenoga, crvenoga, zatubastoga nosa, a malih brčića. Štedljiv je bio u odelu tako da je gotovo uvek nosio potkušene pantalone, izlizan kaput, i na novo peglani šešir. I još bi se ljutio na beogradsku kaldrmu s koje, božem, ne može da nosi dužih pantalona. Nije se ženio.

Petar Radovanović (1808+3/15. mart 1857) je u rodnom Novom Sadu završio osnovnu školu i gimnaziju, a u Pešti je učio filozofiju i prava. Postao je advokat 1830. godine. U Srbiju je prešao u junu 1834. godine i postao profesor u Kragujevačkoj gimnaziji. Postavljen za upravitelja sviju škola u Srbiji 21. marta 1836. godine do maja 1838. godine. Od maja 1838. je sekretar u Ministarstvu prosvete, a od novembra 1838. u Liceju predaje matematiku, statistiku i nemački jezik, do marta 1839. Od tada do 1842. je sekretar Ministarstva prosvete, a kraće vreme i načelnik. Od 1842. je predsednik Okružnog suda u Čačku. Od 1843. je na mestu glavnog upravitelja narodni škola. Kasnije je upravljao istočnim školskim krugom u Srbiji. Jedan od prvih redovnih članova DSS. Uređivao Novine čitališta beogradskog, 1848.

Napisao: Kratko sočinenia antropologi ili nauka o čoveku, Beograd 1844.

Obšta znanja, svakom čoveku nuždna, Beograd 1850, drugo izdanje: 1856

Voine Srba s Turcima od 1804 – 1813, Beograd 1852.

O pisaru Narodnog suda Todoru Rozmiroviću se nalazi samo podatak da je bio među prenumerantima Zabavnika za 1835. godinu. Verovatno je u srodstvu sa Venijaminom Rozmirovićem, predsedateljem Suda varoši beogradske, 1846.

Stojadinović je pretpostavio da su u radu KST-a imali udela i preostali đaci prve gimnazijske generacije (Adolf J. Šlezinger, Aleksa Stefanović, Danilo Danić i Simeon M. Božić, ali njih ne nalazimo među akterima predstava.

Simptomatično je da su mnogi od gimnazijalaca na pozorišnim daskama igrali ženske uloge. Jedan od njih, Sreten Popović je to i najbolje objasnio, jer su se tada ženske krile od mušakaraca, najglavnije je što je onda retko koja žena bila koja je znala šitati i pisati, a ovamo je trebalo naušiti uloge od po nekoliko tabaka napamet. U to vreme teško da se mogao naći roditelj koji bi svojoj ćerki dozvolio da se tako meša sa muškarcima i igra komedije. Jedina žena u celom teatru bila je Jelena-Jeca Berman, žena direktora Tipografije Prusa Adolfa Bermana (1779-1862), koja je pomagala oko kostima, što se može smatrati začetkom srpske kostimografije, dok je predstave, naravno, režirao Joakim Vujić.

Glumci Knjažesko-srbskog teatra nisu bili ljudi od zanata, niti su planirali da se bave tim poslom. Ali, njihov trud, mladalačka želja i prvi koraci u pozorišnoj umetnosti obnovljene Srbije opravdavaju sve njihove mane.


REZIME

Glumci prvog teatra u Kneževini Srbiji, koji je postojao pri dvoru kneza Miloša Obrenovića u Kragujevcu (1835-36) bili su sam direktor Joakim Vujić, profesor Gimnazije Petar Radovanović, sudski pisar Todor Rozmirović i učenici Gimnazije, koji su predstavljali prvu domaću inteligenciju u obnovljenoj Srbiji: Živadin Vesović, Stevan Gruborović, Milan Davidović, Stojan Jovanović-Cukić, Antonije Majstorović, Jovan Marinović, Arsenije Milićević-Lunjevica, Milić Milićević-Lunjevica, Jovan Peruničić, Sreten Popović, Filip Hristić i Dimitrije Crnobarac. Nakon školovanja u Kragujevcu postali su činovnici, diplomate, vođe buna, sudije i političari.

Dejan Obradović, Narodni muzej Kragujevac

JOAKIM VUJIC (1772 ...1847)

Posted by [email protected] on July 24, 2013 at 5:15 PM Comments comments (0)

Rođen 9. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu (Bratislava) gde je izučio prava.
Napisao je Putešestvije po Serbiji, Zemljeopisanije, Početak opisanija srbski manastira kao i 21 dramsko delo, uključujući Kreštalicu, Fernanda i Jariku i Ljubovnaju zavist čerez jedne cipele. Autor je i jedne Francuske gramatike.
Prva teatralna predstavlenija priredio je u Pešti, Baji i Segedinu između 1813. i 1815, a u Zemunu 1823. 24. avgusta 1813. godine, u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku Kreštalica nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su Novine serbske iz carstvujušče Vijene Dimitrija Davidovića.
Na poziv Kneza Miloša u jesen 1834. godine u Krgujevac dolazi Joakim Vujić kao ličnost velikog pozorišnog iskustva i poznavalac obimnog pozorišnog repertoara. Postavljen je za direktora Teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta.
Knjažesko-srbski teatar smešten je u adaptiranim prostorijama tipografije i imao je binu, lože i parter. Repertoar Teatra činila su uglavnom dela Joakima Vujića, a glumački ansambl, pored Vujića, koji je bio glavni glumac i reditelj, sačinjavali su mladi činovnici i đaci gimnazije. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Za tri dana izvedene su četiri predstave: Fernando i Jarika, La Peruz, Bedni stihotvorac i Begunac. Pozorišnu publiku sačinjavali su Knez sa porodicom, činovnici i pozvani gosti, kao i poslanici u vreme skupštinskih zasedanja. Na Sretenje Gospodnje, 15. februara 1835. godine (2. februara, po Julijanskom kalendaru) prikazao je Joakim Vujić svoj pozorišni komad Fernando i Jarika, prema delu Karla Ekartshauzena.
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište. To mu bejaše poslednja radost.
Umro je 20. novembra (8. novembra po Julijanskom kalendaru) 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige Irina i Filandar. Joakim Vujić je sahranjen u grobu Sime Milutinovića Sarajlije u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu.

DVA VEKA JOAKIMA

Posted by [email protected] on July 22, 2013 at 5:20 PM Comments comments (0)

Nova pozorišna sezona u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru počeće ranije nego uobičajeno, već krajem avgusta. Razlog je obeležavanje velikog i značajnog jubileja, 200. godišnjice od kada je 24. avgusta u peštanskom pozorištu „Rundela” izvedena prva predstava Joakima Vujića na srpskom jeziku „Kreštalica”.
Kragujevac kao prestonica moderne Srbije i kolevka pozorišta na njenom tlu, kao i Teatar koji je godinama nosio ime Joakima Vujića (i danas se Velika scena kragujevačkog pozorišta zove po „ocu srpskog teatra”obeležiće svečano dva veka od prvog izvođenja Joakimove „Kreštalice” u subotu 24. avgusta. Toga dana u pozorišnoj galeriji „Joakim” biće otvorena izložba fotografija pod nazivom „Joakim na sceni Knjaževsko-srpskog teatra” sa izborom slika iz predstava rađenih po Vujićevim tekstovima u kragujevačkom pozorištu, koncertom gudača i besedom o Vujićevom stvaralaštvu, igranjem fragmenata iz predstave „Čudo po Joakimu” rađenoj po delu Radoslava Dorića... Grafičko rešenja znaka jubileja izradiće Goran Dimić, poznati kragujevački likovni umetnik koji već godinama živi i radi u Budmipešti.
U čast Joakima Vujića i njegovog jubileja od dva veka na Velikoj sceni Teatra biće izvedena predstava „Noć u kafani Titanik” po delu Ive Andrića u dramatizaciji i režiji Nebojše Bradića, koja će dan ranije, u petak, 23. avgusta gostovati u Aranđelovcu na smotri „Mermer i zvuci”.
 Na početku sezone kragujevački Knjaževsko-srpski teatar najavljuje i svoj konkurs za tekst savremene drame „Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja” i drugim važnim jubilejima, među kojima su i godišnjica rođenja Branislava Nušića i vek od početka Velikog rata. http/joakimvujic.com/news.php#novasezona.2013

mr Vojo Lucic, direktor Knjazevsko-srpskog teatra

Posted by [email protected] on April 23, 2013 at 4:35 PM Comments comments (0)

Vojo Lučić (1972), magistar nauka u oblasti produkcije dramskih umetnosti i medija, odlukom Skupštine grada Kragujevca, u novembru 2012., stupio je na dužnost v. d. direktora, a 29. marta 2013. izabran za direktora Knjaževsko-srpskog teatra (http://www.joakimvujic.com/news.php). Kragujevačka javnost Lučića poznaje kao osnivača alternativne pozorišne grupe „ Sunce“, iz koje se razvilo istoimeno udruženje građana. Malo je poznato da je Vojo Lučić završio Akademiju lepih umetnosti u Beogradu i diplomirao na temu “Zvezdara Teatar – savremeni koncept pozorišta, dosadašnja iskustva i mogućnosti unapređenja“, a nešto kasnije magistrirao na FDU sa temom: “ Funkcionalni mehanizami za primenu participativnog monitoringa i evaluacije u kulturi“. Autor je dve publikacije „Korak do održivosti projekata“ i „Menadžerske veštine”. Trener je u oblasti projektnog menadžmenta i menadžmenta ljudskih resursa. Bio je konsultant za projektni menadžment u UNICEF- a, radio je i za Evropsku delegaciju u Srbiji, Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije, UNDP i Stalnu konferenciju gradova i opština.

Da se osvrnemo na Vaše početke u Sarajevu. Kao dete bili ste član pozorišne radionice, a bavili ste se i radio novinarstvom. Recite nam nešto o tome.

U Sarajevu sam bio član dramskog studija pri TV Sarajevo. Vodio ga je reditelj Tonko Marčić. To je bio pandan studiju koji je na TV Beograd vodio Mika Aleksić. Kao član tog dečjeg dramskog studija, dosta sam radio, snimao i vodio jednu emisiju na Radio-Sarajevu punih sedam godina. Emisija se zvala Budilica probudilica, išla je svakog radnog dana u 7.15h i imala vrlo zanimljivu, veselu i dinamičnu špicu, koje su se ljudi sećali dugo posle završetka njenog emitovanja. Emisija je više puta nagrađivana u oblasti dečjeg novinarstva na nivou tadašnje Jugoslavije. Paralelno, bavio sam se i glumom. U okviru dramskog studija Radio-televizije Sarajevo deca su bila angažovana za radio drame, ali i dečje TV serije. Tako sam glumio u dve TV serije za decu, i u mnogo radio drama, ali imao priliku da sarađujem sa, u to vreme, najznačajnijim sarajevskim glumcima kao što su: Nada Pani, Nada Đurevska, Zijah Sokolović, Zoran Bečić…Sa druge strane, pozorište me uvek privlačilo. Vrlo rano sam postao član jednog amaterskog pozorišta koji se zvao “Teatar I” u Sarajevu. Tu sam ostvario svoje prve pozorišne korake.

U Sarajevu sam proveo detinjstvo i završio Prvu sarajevsku gimnaziju. Od svoje devetnaeste godine živim u Kragujevcu i ovde sam sazreo kao ličnost. Kragujevac je na mene imao dominantan uticaj. Volim za sebe da kažem da, iako sam imao mnogo prilika da odem iz Kragujevca, poslovnih i rodbinskih, Kragujevac je nekako postao moj i ja sam Kragujevčanin po opredeljenju.

Po dolasku u Kragujevac, osnovali ste “Teatar Sunce“. Sproveli ste niz projekata za decu i mlade i bitno doprineli u pozicioniranju građanskog sektora u našem gradu.

U Kragujevcu sam se odmah uključio u amatersku pozorišnu grupu u Abraševiću, a dve godine kasnije, odnosno 1994. osnovao sam alternativnu pozorišnu grupu “Teatar Sunce”, koja je izvodila humanitarne predstave. Odlazili smo u mnoge gradove, opštine, sela u Srbiji i išli do onih, koji iz nekog razloga, u pozorište nisu mogli – zbog starosti, bolesti, izolovanosti, siromaštva… Te naše turneje realizovane su uz podršku Crvenog krsta, Unicef-a i drugih organizacija. Jednom smo u selu u požarevačkom okrugu igrali predstavu za samo jedno dete. I danas pamtim osmeh na licu tog deteta. Unosili smo radost u živote dece koja su tada živela po izbegličkim centrima, igrali smo za decu bez roditelja, po specijalnim školama… Unicef je prepoznao taj naš rad i 1997. godine “Sunce” je imalo čast da otvori aukciju povodom pedeset godina od osnivanja Unicefa-a. To je zaista bila velika privilegija. Nakon toga “Sunce” je preraslo u udruženje, koje je negovalo različite programe, pre svega, programe podrške mladim. I danas podržava aktivizaciju mladih: omladinski volonterizam, omladinsko preduzetništvo, socijalnu inkluziju mladih i sl. Od imenovanja za direktora Teatra nisam više aktivno uključen u programe “Sunca”, ali sam siguran da su tamo ostali kvalitetni i kompetentni ljudi koji će nastaviti misiju organizacije sa mladima i za mlade.

Diplomirali ste na temu koja je vezana za savremeni koncept pozorišta Zvezdara teatar (http://www.zvezdarateatar.rs/index.php). Vaše formalno i neformalno obrazovanje je jako široko. Iskustva i zvanje trenera u oblasti projektnog menadžmenta i menadžmenta ljudskih resursa su se verovatno reflektovala i na Vaš naučni rad. Kako Vi to vidite?

Moj rad u “Suncu” je išao paralelno sa studijama, pripremama diplomskog i kasnije magistarskog rada. Akademiju lepih umetnosti, na smeru menadžment u umetnosti završio sam u Beogradu i stekao to osnovno akademsko zvanje. Nakon toga sam na Fakultetu dramskih umetnosti upisao poslediplomske studije i magistrirao. Mentor mi je bila dr Vesna Đukić. Pomoglo mi je ono što sam naučio u “Suncu”, tako da sam i pozorišnoj umetnosti prišao mnogo otvorenije, sa jednog aspekta koji pozorište tretira u kontekstu savremenih menadžment tendencija u kulturi.

Temu za diplomski rad “Zvezdara tetar-savremeni koncept pozorišta” nisam slučajno izabrao. Moja ekspertiza je u domenu projektnog menadžmenta, a Zvezdara teatar nastao je na konceptu projektnog pozorišta, svoju produkciju pravi od projekta do projekta, bez stalnog ansambla. Bilo mi je zanimljivo da istražujem tu oblast i da ono što znam iz teorije i prakse projektnog menadžmenta uporedim sa delovanjem jednog projektnog pozorišta. To je bio veliki izazov i sagledao sam različite aspekte funkcionisanja jednog pozorišnog sistema. Pozorište je kompleksan sistem i sastoji se iz više celina: umetničkog sektora, tehničkog, sektora opštih poslova. Najvažniji proces u svakom pozorištu je produkcija, odnosno proces nastajanja jedne pozorišne predstave. Repertoarska pozorišta, za razliku od pozorišta projektne orijentacije, su kompleksnija za upravljanje, baš zato što imaju različite sektore, stalni ansambl… Nakon diplomiranja upisao sam magistarske studije na FDU i imao privilegiju da slušam predavanja i polažem ispite kod izuzetnih profesora kao što su prof. dr Milena Dragićević Šešić, dr Vesna Đukić, dr Miroslav Savković…

Želeo bih da se u budućnosti bavim i naučnim radom i da koristeći iskustva iz prakse doprinesem kreiranju održivog modela za uspostavljanje sistema za vrednovanje umetničke produkcije. Mislim da nam taj segment u celokupnom funkcionisanju ustanova kulture nedostaje. To vidim i danas u pozorištu.

Šta biste rekli o odnosu menadžmenta u kulturi i menadžmenta ljudskim resursima u praksi, kao direktor teatra?

Istakao bih da savremeni koncept menadžmenta u kulturi podrazumeva kontinuirano usavršavanje i kontinuirani razvoj kadrova. Mislim da se profesionalni razvoj ne završava sticanjem diplome i zaposlenjem, naprotiv, on tek tada počinje, u bilo kojoj oblasti. Vrlo je važno biti u kontaktu sa novim tendencijama, sa novim kreativnim mogućnostima i izazovima koje nudi savremeni način život i savremeni tetar. Zato mi je značajno da u pozorištu unapredim različite segmente rada i doprinesem da se osnaže i razvijaju ljudi, kako u umetničkom sektoru, tako i u ostalim. Posebnu pažnju ću posvetiti podizanju vidljivosti samog pozorišta, animaciji nove pozorišne publike, pre svega omladinske i studentske publike. Pre nekoliko dana sam u našem Teatru gledao predstavu “Gospođa ministarka” gde su publiku činili učenici osmog razreda jedne osnovne škole. To su deca, koja su imala 4,5 godina kada je sa radom krenulo naše Pozorište za decu. I bio sam pozitivno iznenađen sa kakvom zrelošću i osećajem za pozorišni čin su pratili predstavu. Moj dominanatan utisak u ovih pet meseci rada u Teatru je kvalitet i odnegovanost te mlade pozorišne publike. Pozorište za decu je ispunilo svoju misiju. Hoću da kažem da se ulaganje u kulturu i institucije kulture dugoročno uvek isplati.

U proteklih pet, šest meseci, od kako ste na čelu teatra, teško je pratiti sve aktivnosti?

Zaista smo imali puno aktivnosti: gostovanja, mnogo različitih festivala, imali smo premijeru jedne predstave, promociju konkursa za savremeni dramski tekst, nekoliko izložbi u našoj galeriji, izdali smo pozorišni časopis povodom Dana teatra, imali izuzetnu svečanost na Sretenje, 15. februara. Da bi se sve to realizovalo mnogo ljudi je moralo da se uključi. Nadam se da ćemo tako nastaviti. Meni jako prija kada mi priđu građani i kažu mi da nas prate, da pozorište nikada nije bilo dinamičnije, nikada više publike. To i mene lično i kolege ohrabruje da nastavimo dalje. Za nas je najznačajnija naša osnovna delatnost, a to je pozorišna produkcija. U proteklih godinu i po dana, dolaskom gospodina Nebojše Bradića, prilično smo napredovali. Imamo nekoliko predstava koje spadaju u sam vrh srpskog pozorišnog života. Te predstave pojavljivale su se na različitim festivalima i čekaju ih neki novi festivali. Imali smo izuzetan uspeh u Virovitici , bili smo na danima komedije u Jagodini, na Zeničkom proleću, na Festivalu komedije u Bjeljini, spremamo se za susrete Joakim Vujić. Zaista je bilo puno uspeha za kratak period.

Pred nama je izazov da se ovaj repetoarski uzlet i održi, da nastavimo da pravimo nove i kvalitetne predstave i radimo na promociji našeg pozorišta. Lepo je kada uđete u salu i vidite da su sva mesta popunjena, iako se predstava igra i po godinu dana. Mislim da nam se vraća pozorišna publika i da ćemo u sledećem periodu realizacijom jednog u produkcijskom smislu prilično ambicioznog plana animirati novu pozorišnu publiku. Mislim pre svega na studentsku populaciju. Kragujevac je univerzitetski grad, u ovom gradu ima desestak hiljada studenata i mi bismo voleli da većina tih studenta bude naša publika.

Dan pozorišta obeležen je 15. februara, na Sretenje. Statueta „Joakim Vujić” uručena je glumici Mileni Dravić. Dodeljena su i ostala priznanja. Bio je to značajan događaj, posebno osmišljen?

Za Dan teatra imali smo praizvedbu komada “Hladnjača za sladoled”, po dramskom tekstu kragujevačke autorke Ružice Vasić i u režiji Primoža Beblera. Tradicionalno su uručene nagrade – Joakimov prsten, godišnja nagrada Teatra i statueta “Joakim Vujić”. Petočlani žiri odlučio je ove godine da statuetu “ Joakim Vujić” za izuzetan doprinos pozorišnoj umetnosti u Srbiji dodeli glumici Mileni Dravić. Imao sam čast da joj uručim nagradu. Bila je to prava uvremenjena odluka, jer mislimo da je njena pozorišna karijera bila nepravedno u drugom planu u odnosu na filmsku i televizijsku karijeru. Milena je 15. februar provela u druženju sa nama. To je jedan od najlepših susreta koje sam imao u našem pozorištu - biti u društvu jedne od najvećih srpskih i rekao bih istočnoevropskih glumica, a istovremeno spoznati Mileninu skromnost i jednostavnost, koja na svakog čoveka, pa i na mene, ostavlja snažan utisak. Iduće godine planiramo promociju monografije o Mileni Dravić, u okviru edicije “Joakimovi potomci”- monografije svih dobitnika statuete “Joakim Vujić”.

Kakva je Vaša saradnja sa umetničkim direktorom Nebojšom Bradićem?

Naše pozorište je jedan duži vremenski period bilo u nekoj vrsti letargije, ali je sa dolaskom gospodina Bradića došlo do pomaka u repertoarskom smislu. Reditelj Nebojša Bradić ima izuzetnu pozorišnu biografiju i veliki je autoritet. Od njega može mnogo da se nauči. Osim rediteljskog posla, on je sa mnogo uspeha radio i kao upravnik Kruševačkog pozorišta, Beogradskog dramskog pozorišta…Imamo skoro identičan pogled na unapređenje rada našeg teatra, dobro sarađujemo i imamo jasnu podelu odgovornosti i kompetencija.

Kako vidite teatar u svakodnevnom životu grada Kragujevca?

Knjaževsko srpski teatar nije izolovana intitucija i ne sme to biti, već je deo zajednice koji sa građanima ovog grada deli svakodnevne probleme. Kao institucija visokog renomea i značaja uključuje se u društveno odgovorne aktivnosti. Stoga smo 27. marta, na Svetski dan pozorišta, organizovali posetu učenika dramske sekcije OŠ “Vuk Karadžić”. Deca su imala priliku da obiđu sve sektore Teatra, da se upoznaju sa raznim zanimanjima, poput inspicijenta, garderobera, dekoratera, šminkera, da čuju nešto o istorijatu pozorišta i da sami probaju da izvedu nešto na velikoj sceni. Mislim da to treba da postane praksa ubuduće, kao jedan od načina da se animira i neguje pozorišna publika “od malih nogu”. Knjaževsko-srpski teatar je aktivan i u humanitarnim i akcijama solidarnosti. Npr. za pozorište u Vranju, koje je izgorelo u požaru, odigrali smo humanitarnu predstavu. Imali smo nekoliko akcija u saradnji sa Kolom srpskih sestara. Osim svojih aktivnosti u umetničkom smislu, Teatar jeste i mora da bude jedan od glavnih aktera u zajednici.

Kakav je Vaša vizija unapređenja rada kragujevačkog teatra?

Moj cilj je da pozorište zadrži kvalitet koji trenutno ima i da ga unapređuje u godinama koje slede. Verujem da ćemo se u narednih pet godina pozicionirati u sam vrh pozorišnog života Srbije. Period od pet godina je realan za ostvarenje tog cilja, da postanemo jedno od najznačajnijih pozorišta u zemlji, što po tradiciji Knjaževsko-srpskom teatru i pripada. U pozorišnom životu Srbije i kod pozorišne kritike je već primetan stav da je naše pozorište jedno od retkih živih pozorišta u Srbiji – dinamično, sa optimalnom produkcijom na godišnjem nivou, pozorište gde se pojavila jedna nova energija, kako u umetničkom ansamblu, tako i u službama koje ga prate. Zato smo toliko i prisutni u lokalnim i nacionalnim medijima i imamo dosta poziva za izvođenje naših predstava. U ovom momentu biti direktor pozorišta je izazovno i nije ni malo jednostavno. Meni je ohrabrenje i najveći podsticaj naš glumački ansambl, koji će, verujem, pokazati da su moje tvrdnje tačne i nadam se da će svi oni imati priliku da daju i pokažu najbolje od sebe i da ćemo kao kolektiv rasti i napredovati.

Retko se dešava da je neko stručnjak, da je ambiciozan, da je ličnost od integriteta i da je “pravi čovek na pravom mestu”. Posle šest meseci Vašeg rada, kada je reč o Knjaževsko srpskom teatru, na forumima se može pročitati da su građani Kragujevca zadovoljni izborom direktora Teatra, posebno zbog Vaše stranačke neopredeljenosti. Šta Vi mislite o tome?

Smatram da su reference, obrazovanje i stečeno iskustvo bili prioritet u izboru, u mom slučaju, što, nadam se, otvara nove mogućnosti i za ostale ustanove kulture, odnosno ustanove u lokalnoj samoupravi, generalno.

Prija mi kad vidim da su ljudi zadovoljni mojim imenovanjem i da cene moj pređašnji rad i posvećenost poslu. Zato imam pojačanu odgovornost, sa jedne strane prema široj javnosti, građanima Kragujevca i onima koji su me izabrali – lokalnoj samoupravi, a sa druge strane odgovornost prema kolektivu, posebno našem umetničkom ansamblu. Želeo bih da prevashodno oni budu zadovoljni mojim radom, kao i da im omogućim što bolje uslove kako bi se nesmetano bavili onim što je suština našeg delovanja- pozorišnom umetnošću.

 Jasna Milanović, www.kragujevac.co.rs



MILENA DRAVIC DOBITNICA STATUETE JOAKIM VUJIC

Posted by [email protected] on January 23, 2013 at 3:20 PM Comments comments (0)

Kragujevački Knjaževsko-srpski teatar dodelio je Statuetu Joakim Vujić glumici Mileni Dravić. Statueta se svake godine (od 1985.) za Dan teatra - Sretenje svečano uručuje laureatu za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji.
U utorak, 22. januara u kragujevačkom Teatru žiri za dodelu Statuete „Joakim Vujić” u sastavu: Nebojša Bradić, reditelj i umetnički direktor kragujevačkog pozorišta (predsednik žirija), glumac Vlastimir Đuza Stoiljković (prošlogodišnji laureat Satuete „Joakim Vujić”;), mr Vojo Lučić, direktor kragujevačkog Teatra, Marija Soldatović, dramaturg KST-a i Miloš Krstović, glumac kragujevačkog pozorišta jednoglasno je odlučio da ovogodišnji laureat bude naša poznata filmska i pozorišna diva Milena Dravić.
U obrazloženju žirija, između ostalog, stoji sledeće:
Glumačko trajanje u pozorištu, na filmu i televiziji, potvrdilo je osoben dar, lepotu i harizmu Milene Dravić. Svestranost njenog glumačkog umeća prepoznata je i visoko cenjena u različitim žanrovima: od najfinijeg psihološkog nijansiranja lika u drami, bravurozne minijature i improvizacije u komediji, do potresne upečatljivosti krupnog plana na filmskom platnu i televizijskom ekranu.
Milena Dravić je, bez sumnje, svojom karijerom i darom obeležila istoriju srpskog glumišta druge polovine 20. i početka 21. veka.
Prvu ulogu odigrala je u filmu „Vrata ostaju otvorena“ Františeka Čapa (1959.), čime je započela izuzetna glumačka karijera na velikom platnu: Milena Dravić je sarađivala sa više od trideset reditelja svih generacija, neprekidno igrajući uglavnom glavne uloge u više od pedeset filmova najrazličitijih žanrova. Postala je tako jedan od glumačkih postulata srpske kinematografije, što je ovenčano velikim brojem nagrada u zemlji i inostranstvu (dve Zlatne i pet Srebrnih arena na Festivalu u Puli, Zlatna ruža u Veneciji, Kanska nagrada, „Prva dama jugoslovenskog filma” u Nišu, prvi dobitnik Nagrade „Pavle Vujisić” za doprinos domaćoj kinematografiji...).
Prvu pozorišnu ulogu je odigrala 1971. godine u Ateljeu 212 godine u predstavi „Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” Bore Ćosića u režiji Ljubomira Draškića. Odmah potom dobija ulogu u komadu „Lulu” Frenka Vedekinda, „Kod lepog izgleda” Edena Fon Horvata, u režiji Paola Mađelija, zatim ulogu Juce u „Kir Janji” u režiji Dejana Mijača, „Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića u režiji Mire Trailović. U komadu Jelice Zupanc „Crnjanski ili lako je Andriću” igra jednu od glavnih uloga uz veliku Rahelu Ferari.
Glavnu ulogu uz Petra Božovića i Dragana Nikolića igra u „Dekameronu” u režiji čuvenog evropskog reditelja Roberta Ćulija.
Sa predstavom „Ptic i ptica” Slobodana Stojanovića, režija Dejan Mijač, sa Draganom Nikolićem, započinje saradnju sa Zvezdara teatrom. Igra u predstavama „Urnebesna tragediji” Dušana Kovačevića, „Kako potamaniti gamad” Novice Savića „Lari Tompson - tragedija jedne mladosti” Dušana Kovačevića.
Njena monodrama „Milena u svetu muškaraca” Dušana Radovića a u režiji Miloša Radović imala je mnogo uspeha, a gostovala je u Sloveniji, Makedoniji, Kipru, Budimpešti, Beču, Njujorku, Torontu, Vankuveru.
Milena Dravić nije samo „prestonička” zvezda; u Kruševačkom pozorištu igra u Joneskovoj „Ćelavoj pevačici”, u režiji Jagoša Markovića. Potom, 2000. godine dobija poziv da svojim učešćem u predstavi „Bokeški D-mol” Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića pomogne stvaranju jednog novog pozorišta u Tivtu. Predstava postiže ogroman uspeh. Početkom 2004. godine sprema ulogu u predstavi Tivatskog pozorišta „Jelena Savojska”.
Uloga Mod u kultnom komadu Kolina Higinsa „Harold i Mod” u režiji Milana Karadžića, u

Teatar iz kragujevca na 5. Teatar festu

Posted by [email protected] on December 12, 2012 at 5:05 PM Comments comments (0)

Kragujevački Knaževsko-srpski teatar nastupiće u sredu, 12. decembra na 5. Teatar festu u Rakovici sa predstavom „Noć u kafani Titanik” koju je po motivima pripovedaka Ive Andrića, dramatizovao i režirao Nebojša Bradić.
Rakovički „Teatar fest” zamišljen je i koncipiran kao festival nagrađenih pozorišnih predstava iz čitave Srbije. Ovogodišnji festival traje od 9. do 12. decembra i odvija se pod sloganom „Cela Srbija u Beogradu - ceo Beograd u Rakovici”. Festival je otvoren u nedelju u Centru za kulturu u Rakovici, izložbom „Poljski pozorišni plakat” koju su zvanično otvorili ataše za kulturu Ambasade Poljske Dagmara Luković i teatrolog Jovan Ćirilov.
Sem kragujevačke na ovoj pozorišnoj smotri učestvuju još i predstave: Pozorišta mladih iz Novog Sada, zaječarsko pozorište „Zoran Radmilović”, Kruševačko narodno pozorište a izvođenje predstave Narodnog pozorišta iz Niša je otkazano.
Zbog besparice, organizatori festivala bili su prinuđeni da trajanje festivala skrate za jedan dan.

Beogradska promocija monografije Bora Draskovica

Posted by [email protected] on December 12, 2012 at 5:00 PM Comments comments (0)

Izdanje kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra „Rečnik profesije” autora Bora Draškovića promovisano je u subotu, 1. decembra u Muzeju jugoslovenske kinoteke. Ova, automonografija još jedno je delo iz edicije „Joakimovi potomci” koju kragujevačko pozorište daruje svakom laureatu nagrade Statueta „Joakim Vujić” za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, a koja je Draškoviću dodeljena prošle godine.
Knjiga je u Kinoteci promovisana u okviru ovogodišnjeg, 18. FAF-a (Festivala autorskog filma) u čijem je žiriju bio i proslavljeni reditelj i dramski i filmski pedagog, autor monografije Boro Drašković.
Na promociji su sem samog Draškovića govorili još i reditelj Darko Bajić, Srđan Vučinić, umetnički direktor FAF-a i filmski reditelj Žarko Dragojević, a prisustvovali su i reditelji Lordan Zafranović i Dušan Makavejev, diva našeg glumišta Ružica Sokić.
Ispred izdavača, kragujevačkog pozorišta na beogradskoj promociji Draškovićeve monografije prisustvovao je V. D. direktora kuće mr Vojo Lučić.


Rss_feed