KST Kragujevac

Subtitle

News

JOAKIM VUJIC (1772 ...1847)

Posted by [email protected] on July 24, 2013 at 5:15 PM Comments comments (0)

Rođen 9. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre. Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu (Bratislava) gde je izučio prava.
Napisao je Putešestvije po Serbiji, Zemljeopisanije, Početak opisanija srbski manastira kao i 21 dramsko delo, uključujući Kreštalicu, Fernanda i Jariku i Ljubovnaju zavist čerez jedne cipele. Autor je i jedne Francuske gramatike.
Prva teatralna predstavlenija priredio je u Pešti, Baji i Segedinu između 1813. i 1815, a u Zemunu 1823. 24. avgusta 1813. godine, u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku Kreštalica nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su Novine serbske iz carstvujušče Vijene Dimitrija Davidovića.
Na poziv Kneza Miloša u jesen 1834. godine u Krgujevac dolazi Joakim Vujić kao ličnost velikog pozorišnog iskustva i poznavalac obimnog pozorišnog repertoara. Postavljen je za direktora Teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta.
Knjažesko-srbski teatar smešten je u adaptiranim prostorijama tipografije i imao je binu, lože i parter. Repertoar Teatra činila su uglavnom dela Joakima Vujića, a glumački ansambl, pored Vujića, koji je bio glavni glumac i reditelj, sačinjavali su mladi činovnici i đaci gimnazije. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Za tri dana izvedene su četiri predstave: Fernando i Jarika, La Peruz, Bedni stihotvorac i Begunac. Pozorišnu publiku sačinjavali su Knez sa porodicom, činovnici i pozvani gosti, kao i poslanici u vreme skupštinskih zasedanja. Na Sretenje Gospodnje, 15. februara 1835. godine (2. februara, po Julijanskom kalendaru) prikazao je Joakim Vujić svoj pozorišni komad Fernando i Jarika, prema delu Karla Ekartshauzena.
Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište. To mu bejaše poslednja radost.
Umro je 20. novembra (8. novembra po Julijanskom kalendaru) 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige Irina i Filandar. Joakim Vujić je sahranjen u grobu Sime Milutinovića Sarajlije u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu.

DVA VEKA JOAKIMA

Posted by [email protected] on July 22, 2013 at 5:20 PM Comments comments (0)

Nova pozorišna sezona u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru počeće ranije nego uobičajeno, već krajem avgusta. Razlog je obeležavanje velikog i značajnog jubileja, 200. godišnjice od kada je 24. avgusta u peštanskom pozorištu „Rundela” izvedena prva predstava Joakima Vujića na srpskom jeziku „Kreštalica”.
Kragujevac kao prestonica moderne Srbije i kolevka pozorišta na njenom tlu, kao i Teatar koji je godinama nosio ime Joakima Vujića (i danas se Velika scena kragujevačkog pozorišta zove po „ocu srpskog teatra”obeležiće svečano dva veka od prvog izvođenja Joakimove „Kreštalice” u subotu 24. avgusta. Toga dana u pozorišnoj galeriji „Joakim” biće otvorena izložba fotografija pod nazivom „Joakim na sceni Knjaževsko-srpskog teatra” sa izborom slika iz predstava rađenih po Vujićevim tekstovima u kragujevačkom pozorištu, koncertom gudača i besedom o Vujićevom stvaralaštvu, igranjem fragmenata iz predstave „Čudo po Joakimu” rađenoj po delu Radoslava Dorića... Grafičko rešenja znaka jubileja izradiće Goran Dimić, poznati kragujevački likovni umetnik koji već godinama živi i radi u Budmipešti.
U čast Joakima Vujića i njegovog jubileja od dva veka na Velikoj sceni Teatra biće izvedena predstava „Noć u kafani Titanik” po delu Ive Andrića u dramatizaciji i režiji Nebojše Bradića, koja će dan ranije, u petak, 23. avgusta gostovati u Aranđelovcu na smotri „Mermer i zvuci”.
 Na početku sezone kragujevački Knjaževsko-srpski teatar najavljuje i svoj konkurs za tekst savremene drame „Kragujevac u pamćenju i izvan pamćenja” i drugim važnim jubilejima, među kojima su i godišnjica rođenja Branislava Nušića i vek od početka Velikog rata. http/joakimvujic.com/news.php#novasezona.2013

Teatar iz kragujevca na 5. Teatar festu

Posted by [email protected] on December 12, 2012 at 5:05 PM Comments comments (0)

Kragujevački Knaževsko-srpski teatar nastupiće u sredu, 12. decembra na 5. Teatar festu u Rakovici sa predstavom „Noć u kafani Titanik” koju je po motivima pripovedaka Ive Andrića, dramatizovao i režirao Nebojša Bradić.
Rakovički „Teatar fest” zamišljen je i koncipiran kao festival nagrađenih pozorišnih predstava iz čitave Srbije. Ovogodišnji festival traje od 9. do 12. decembra i odvija se pod sloganom „Cela Srbija u Beogradu - ceo Beograd u Rakovici”. Festival je otvoren u nedelju u Centru za kulturu u Rakovici, izložbom „Poljski pozorišni plakat” koju su zvanično otvorili ataše za kulturu Ambasade Poljske Dagmara Luković i teatrolog Jovan Ćirilov.
Sem kragujevačke na ovoj pozorišnoj smotri učestvuju još i predstave: Pozorišta mladih iz Novog Sada, zaječarsko pozorište „Zoran Radmilović”, Kruševačko narodno pozorište a izvođenje predstave Narodnog pozorišta iz Niša je otkazano.
Zbog besparice, organizatori festivala bili su prinuđeni da trajanje festivala skrate za jedan dan.

Beogradska promocija monografije Bora Draskovica

Posted by [email protected] on December 12, 2012 at 5:00 PM Comments comments (0)

Izdanje kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra „Rečnik profesije” autora Bora Draškovića promovisano je u subotu, 1. decembra u Muzeju jugoslovenske kinoteke. Ova, automonografija još jedno je delo iz edicije „Joakimovi potomci” koju kragujevačko pozorište daruje svakom laureatu nagrade Statueta „Joakim Vujić” za izuzetan doprinos razvoju pozorišne umetnosti u Srbiji, a koja je Draškoviću dodeljena prošle godine.
Knjiga je u Kinoteci promovisana u okviru ovogodišnjeg, 18. FAF-a (Festivala autorskog filma) u čijem je žiriju bio i proslavljeni reditelj i dramski i filmski pedagog, autor monografije Boro Drašković.
Na promociji su sem samog Draškovića govorili još i reditelj Darko Bajić, Srđan Vučinić, umetnički direktor FAF-a i filmski reditelj Žarko Dragojević, a prisustvovali su i reditelji Lordan Zafranović i Dušan Makavejev, diva našeg glumišta Ružica Sokić.
Ispred izdavača, kragujevačkog pozorišta na beogradskoj promociji Draškovićeve monografije prisustvovao je V. D. direktora kuće mr Vojo Lučić.

DO GOLE KOZE POBEDILA NA ARANDJELOVACKOM FESTIVALU

Posted by [email protected] on November 18, 2012 at 5:45 PM Comments comments (0)

Trijumf Teatra u Aranđelovcu - www.joakimvujic.com
novembar 2012. godine

Sinoć, u subotu, 17. novembra, na zatvaranju 8. aranđelovačkog festivala „Svetlost i afirmacija” za najbolju predstavu smotre proglašena je „Do gole kože” kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Predstava je rađena po literarnom predlošku kultnog britanskog istoimenog filma koju su napisali Stiven Sinkler i Entoni Mekarten a na scenu kragujevačkog pozorišta postavio ju je nemački reditelj Pjer Valter Polic. Na aranđelovačkom festivalu koji se ove godine odvijao pod nazivom „Svetlost i afirmacija” trijumfovala je u konkurenciji sledećih teatarskih kuća: Beogradskog dramskog pozorišta, „puls teatra” iz Lazarevca, Pozorišta „Boško Buha”, koprodukcije Grada teatra Budva i Start studija...
Aranđelovački pozorišni festival prethodnih sedam godina bio je revijalnog karaktera a od ove godine uvedena je nagrada za najbolju predstavu koja se dodeljuje isključivo po ocenama publike. Očigledno, po mišljenju aranđelovačkih festivalskih gledalaca ove godine na takmičarskom repertoaru niko nije bio bolji od glumačkog ansambla iz kragujevačkog teatra.
U predstavi „Do gole kože” igraju glumci kragujevačkog pozorišta: Nikola Milojević, Ivan Vidosavljević, Aleksandar Milojević, Vladan Živković, Bratislav Slavković Keša, Čedomir Štajn, Zdravko Maletić i Nenad Vulević.
Na matičnoj sceni teatra predstava „Do gole kože” ponovo je na repertoaru u sredu, 28. novembra.
 Inače, glumci kragujevačkog pozorišta, večeras, u nedelju, 18. novembra na Velikoj sceni Beogradskog dramskog pozorišta nastupiće ponovo sa hit predstavom „Jedan čovek, dvojica gazda” koju je po tekstu engleskog pisca Ričarda Bina režirao Nebojša Bradić.

PREMIJERA U KNJAZEVSKO-SRPSKOM TEATRU

Posted by [email protected] on November 6, 2012 at 3:10 PM Comments comments (0)

MOJE BIVŠE, MOJI BIVŠI
novembar 2012. godine
www.joakimvujic.com
Druga premijera ove sezone u kragujevačkom Knjaževsko-srpskom teatru biće izvedena u utorak, 6. novembra na Velikoj sceni „Joakim Vujić”. Reč je o komadu engleskog autora D. C. Džeksona „Moje bivše, moji bivši” (u originalu „Moja romantična komedija”;), režija, adaptacija teksta, scenografija i izbor muzike Slađana Kilibarda.
U podeli igraju kragujevački glumci Miloš Krstović (igra ulogu Toma), Isidora Rajković (Ejmi), Katarina Mitrović (Saša) i Dušan Stanikić (Kalvin), kao i njihova mlada koleginica „gostujuća” glumica iz Beograda Nađa Maršićević koja tumači lik Alison.
Komad je preveo naš poznati prevodilac Đorđe Krivokapić, a na spisku saradnika Slađane Kilibarde nalaze se još Saša Đorđević (asistent scenografije), kostimograf Jelena Janjatović i stručnjak za scenski pokret Nebojša Gromilić.
Kragujevačka publika imala je nedavno prilike da se upozna sa rediteljskim radom Slađane Kilibarde, prvo na „Joakimovim danima” kada je izvedena njena predstava „Pišonja i Žuga” i na nedavno završenom 7. JoakimInterFestu „Ne mo’š pobeć’ od nedelje”, obe u izvođenju glumačkog ansambla Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” iz Zrenjanina.

MAMA: A zašto ste raskinuli?
TOM: ZBOG BRZOG TEMPA MODERNOG ŽIVOTA!!!!!
Trenutno interplanetarni hit „Somebody That Used To Know” australijskog pevača Gotyea (i pevačice Kimbre), bio je inicijalna kapisla za „plovidbu” kroz ovaj naoko jednostavan, ali značenjski i strukturalno veoma usložnjen dramski tekst mladog škotskog dramatičara D.C. Jacksona. Iako označen kao komedija, za mene je kao redatelja pri prvom čitanju imao i snažnu dramsku strukturu, čak pomalo i neke elemente melodrame, tako da sam u radu s glumcima, uz suptilni pristup komici ovog teksta, pokušala da unesem i moje lične stavove o tome na koji način i kako se u današnjem vremenu doživljava LJUBAV, kako žive mladi ljudi vezani za par punktova oko kojih se odvija njihova egzistencija, koliko smo barijerama (koje izgledaju poput stubića u nekom muzeju ili na crvenom tepihu) odvojeni jedni od drugih, kako percipiramo naše roditelje (ili oni nas) i kako tretiramo pitanje vlastitog roditeljstva tj. činjenice da jednog dana (možda) treba da postanemo roditelji, ne samo da bi produžili vrstu, već i obogatili svoje tehnološkim dostignućima i opštim otuđenjem ISPRAŽNJENE ŽIVOTE.
Slađana Kilibarda, režija, adaptacija teksta, scenografija i izbor muzike

D. C. Džekson
Mladi škotski dramski pisac koji živi i radi u Glazgovu. Njegova prva celovečernja drama „Zid” imala je praizvedbu u „Tron” teatru u Glazgovu i bila je nominovana za više nagrada među kojima je bila i nagrada za „Najbolju novu dramu”.
Godine 2010. dobio je nagradu za najboljeg novog škotskog dramskog pisca. Praizvedba njegovog komada „Moja romantična istorija” („Moje bivše, moji bivši”;) bila je 5. avgusta 2010. godine na Festivalu u Edinburgu. Ovu svoju komediju sam Džekson je prilagodio i dramatizovao za izvođenje na 4. Kanalu BBC radija. Osim u Škotskoj ova drama izvođena je po čitavoj Britaniji, Austriji, Sloveniji, Švedskoj i mnogim drugim zemljama.
Trenutno je aktuelna njegova - modernizovana verzija „Figarove ženidbe” koja se igra u Edinburgu.

Slađana Kilibarda
Rođena je u Zagrebu. Nakon gimnazije diplomirala je na zagrebačkom PMF-u biologiju, radila je kao srednjoškolski profesor i bavila se dramskom pedagogijom.
Godine 1999. upisuje pozorišnu režiju na FDU u Beogradu, u klasi profesora Egona Savina i Ivane Vujić (asistent Dušan Petrović;), gde je i diplomirala. Bavila se suvremenim plesom, a od 1995. godine članica je Zagrebačkog glumačkog studija u kome se, uz pomoć braće Vajevec, upoznaje sa glumačkom metodom Leea Strasberga (razni seminari u Grožnjanu, Lošinju, Ljubljani i Zagrebu).
Bila je asistent režije na deset predstava u Srbiji i Hrvatskoj, lektor na filmu i u pozorištu, a krajem 2008. godine režirala je 15 epizoda humorističke serije „ZAUVEK MLAD” produkcijske kuće NIRA.
Za RADIO BEOGRAD režirala je ukupno sedam radio drama. Pisala je za pozorišne časopise SCENA i TEATRON.
Samostalne režije:
- Alfred Brust: Vukovi (ispit treće godine na FDU) oktobar 2002. Predstava igrala u Narodnom pozorištu u Beogradu. Gostovala 2003. godine na Međunarodnom studentskom festivalu TEST 4 (kazalište ITD.) u Zagrebu
- Dušan Cvetić: Priča o Džipsiju Trolmanu, Atelje 212, premijera: 10. april 2004. godine (ekranizacija RTS/ TV TEATAR)
Maja Pelević: Ler, Narodno pozorište/ kazalište/ Népszínház, Subotica, premijera: 11. marta 2005. godine
- Iva Modli: Savršeni superheroj, Kerempuh, Zagreb, premijera: 11. marta 2006. godine (kazališni festival Bjelovar BOK)
- Pjer Marivo: Rasprava i tako te stvari , SNP, Novi Sad, premijera: 15. decembar 2006. godine (prema časopisu za kulturu BESTSELER uvrštena u pet najboljih predstava u sezoni 2006/2007)
- Dora Delbianco: Epitaf, BNP, Zenica, premijera: 1. decembar 2007. (festival MOSTARSKA LISKA 2008/Haris Burina - nagrada za najbolju glumačku ulogu festivala, festival BIHAĆKO LJETO 2008. godine)
- Hasan Džafić: Nevakat (Derviš Sušić;),BNP, Zenica, premijera: 31. maj 2008. godine (7. festival BH drame Zenica 2008. godine - nagrade: najbolji kostim, najbolji scenski pokret, 28. pozorišne/kazališne igre Jajce/ 6-13. juna 2009. godine – nagrade: najbolja predstava, najbolji glumac, najbolja mlada glumica)
- Theresia Walser: Monsun u aprilu, Narodno pozorište, Beograd, režija javnog čitanja, premijera: 10. april 2009. godine
- Petar Mihajlović: Radnička hronika, Narodno pozorište, Beograd, režija javnog čitanja, premijera: 5. april 2010. godine
- Vladimir Đurđević : Zbogom žohari ili Balada o Pišonji i Žugi, NP „ Toša Jovanović”, Zrenjanin, premijera: 20. novembar 2010. godine
(61. FESTIVAL PROFESIONALNIH POZORIŠTA VOJVODINE - nagrade : najbolji mladi glumac(Ivan Đorđević;), najbolja epizodna ženska uloga(Edit Tot), najbolja scenografija (Slađana Kilibarda i Zorana Petrov); Nagrada za najbolju predstavu festival „Teatar na pravom putu” Šabac, oktobar 2011. godine; godišnja nagrada za izuzetan doprinos razvoju pozorišnog stvaralaštva, Dan pozorišta „Toša Jovanović”, 2011. godine GLUMBAL FESTIVAL, NIŠ 2011. godine. Ivan Đorđević, nagrada za najboljeg mladog glumca u predstavi „ZBOGOM ŽOHARI”.
- Tena Štivičić : „Ne mo’š pobeć’ od nedelje”, NP „Toša Jovanović“ Zrenjanin, premijera 15. oktobar 2011. godine ( 10. TKT FEST Tuzla 2012. godine/ NAJBOLJA PREDSTAVA FESTIVALA ; 7. Međunarodni pozorišni festival JoakimInterFest, 7-16. oktobra 2012. godine Kragujevac)
- Melina Pota Koljević: „Važne stvari”, (dečija predstava po priči Frana Levstika „Gdo je Vidku naredio srajčico”, NP „Toša Jovanović” Zrenjanin, premijera 19. januar 2012. godine( 12. Međunarodni festival pozorišta za djecu, 6-11. oktobra 2012., Banja Luka).
Od marta 2011. godine obavlja funkciju umetničkog savetnika u NP „Toša Jovanović” Zrenjanin.

Izvestaj sa sedmog Joakiminterfesta GODINE OPASNOG TEATRA

Posted by [email protected] on October 29, 2012 at 10:40 AM Comments comments (0)

 Piše: Aleksandar Novaković

 Mara The Sad

    Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina se spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom angažovanih, društveno kritičkih drama koje, konačno, govore o nečemu što nas se tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice, pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se najbolje skupi na jednom mestu – to je kreativna, kritička snaga koju ne bi zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.

 Krugovi u kojima se nalaze predstave koje je izabrao selektor ovogodišnjeg Joakiminterfesta, reditelj Goran Cvetković, su direktno, aktuelno -  politički angažovani (kritika globalizacije, ksenofobije, homofobije, rasizma) , intimni (čovek i njegove emocije u svetu koji srlja u potpunu otuđenost)  i  okrenuti prema dubinskim problemima društva (revolucije i teror koji ih prati, represija države i ideologije, ograničavanje prava pojedinaca, primena sile). Na taj način je sveobuhvatnije sagledan naš svet i problemi s kojima se suočavamo a angažman dobio punoću koja je koliko politička toliko i emotivna.

 Predstava „Radnici umiru pevajući“  Olge Dimitrijević u režiji Anđelke Nikolić, izvedena u koprodukciji Hartefakt fonda i Bitef teatra, predstavlja brutalnu priču o usponu i slomu radničke pobune negde u unutrašnjosti Srbije. Dimitrijevićeva, pobednica konkursa Hartefakt  fonda za savremeni angažovani tekst, koristila je kemp estetiku, ne štedeći citate novokomponovanih songova izmešanih sa izvornom narodnom muzikom te dramaturgiju (otac oterao ćerku pevaljku i sponzorušu, štrajkač Zoran je voleo onu koja se udala za njegovog druga, stereotipni srcetrogateljni razgovori)  koja odgovara latinoameričkim serijama. Cilj je bio da se ostvari, što je i rediteljski dobro rešeno, distanca prema glavnim junacima – tipovima i na taj način sagleda suština socijalnih problema u Srbiji. Štrajkovi glađu, odsecanje prstiju iz očajnog protesta (bazirano na stvarnom događaju), izdaje sindikalnih vođa, promašeni životi, sve je to sabrano u ovom kolopletu u kojem nema razrešenja. Glumci otvaraju usta na „plejbek“ ergo – sve što će reći je već određeno kao što će reakcija političara i biznismena biti sasvim predvidljiva. Život liči na lošu verziju latinoameričke/turske serije i tu napretka nema. Ceremonijalno mirenje gazda i radnika na odru štrajkačice koja je, usamljena, išla do kraja i umrla od gladi, govori da katarze ne može biti i da pomirljivost i ono „svi smo mi naši“  ne vodi nigde.

 Čekajući Godoa

 JUST A LITTLE BIT OF HISTORY REPEATING….

 „Čekajući Godoa“ Semjuela Beketa u izvođenju Turskog teatra iz Skoplja a u režiji Vladimira Milčina otkrilo nam je jedan drugi svet koji se krije u Beketovim tekstovima (naročito „Kraju partije“;) – apokaliptičnu zemlju u kojoj je pakao otišao na nebo i ono što deluje kao mogućnost oslobođenja predstavlja varku. Vladimir i Estragon, beskućnici koje su, u Milčinovoj postavci,  za promenu,  igrale žene ( što dodatno podvlači njihovu ugroženost i daje novu dimenziju priči) obitavaju na temelju nečeg što se može nazvati binom namenjenom za političke govore ali i masovnom grobnicom. Iznad njih se nalazi namreškano nebo iz kojeg raste drvo golih grana (koren nekog stabla ili đavolja ruka, ne zna se) i rađa, u drugom činu, plodove totalitarizma – svastike i crvene petokrake. Na sjaj ovih znamenja niko od aktera ne ostaje ravnodušan. Nizom prefinjenih scenskih postupaka, koristeći, s merom, i slepstik elemente, Milčin je usmerio mladu ekipu predstave prema kritičkom, nemilosrdnom razrešenju. Ljudi su svedeni na usamljene klošare koji, pod knutom diktature, zaboravljaju ono što su bili i ne mogu biti ono što jesu,. Uvek će vas neko, kao Estragona, metaforično,  prebiti i sutradan se nećete sećati ničeg. A onda ćete jednog dana, nakon sivih dana tranzicije u prvom činu, shvatiti da je nastupio drugi čin vašeg života. Trećeg neće biti. Stojite  u sivoj militarističkoj odeći, ispod neba prekrivenog zlokobnim znamenjima. Opet vas je neko prebio i vi ne znate ko ni zbog čega. Istorija je spremna da se ponovi još jednom.

 

 Pismo iz 1920.

 „Pismo iz 1920“, prema istoimenom zapisu Iva Andrića Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice a u režiji Olivera Frljića je ostavilo publiku u potpunom šoku. Po završetku predstave polovina publike je poduševljeno tapšala dok je druga, smrznutih lica, zurila pred sebe. Da li to znači da se publika podelila na  prvu i drugu Srbiju? Frljićeva saradnja s glumcima, njihovo  iznošenje ličnih stavova u toku predstave, težnja prema šokantnom, nemilosrdnom, sve je to ostavilo publiku bez reči. Zemljom ispisana slova  „Bosna“ nestaju pod telima četiri mladića u maskirnim uniformama koji padaju i tresu se pod epileptičnim napadima, ginu izrešetani, ustaju, podižu, na humkama od te iste zemlje, grobnice za svoju decu, koriste nadgrobne spomenike kao puške i „pucaju“ u publiku, neme posmatrače, krivce, saučesnike i ine, bez razlike. Smenjuju se šokantne scene mučenja – gušenje  plastičnom kesom koje možete prekinuti jedino ako je pocepate i kažete šta iskreno mislite o užasu u kojem je Bosna i Hercegovina  živela i živi. I niko nije pošteđen od nacionalista, sveštenstva, zlikovaca svih konfesija i nacija. Na kraju predstave, ograđeni bodljikavom žicom, goli do pojasa, što je očigledna asocijacija na logor Omarska, glumci pevaju nekadašnju bosansku himnu. Da li treba nešto dodati?

 RADNIČKA KLASA ODLAZI U RAJ

 „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića u izvođenju Narodnog pozorišta Republike Srpske, Banja Luka a u režiji Ane Đorđević, predstavlja nam svet, ravnu ploču, nakrivljenu, primitivnu čeličnu imitaciju onog sveta u koji su Evropljani  verovali pre nego što je dokazano da je zemlja okrugla. U takvom svetu, sivom, totalitarnom (radnici nose crno – sivu odeću što sugeriše  da su svi deo istog, totalitarnog, kapitalističkog sistema)  nema milosti ni za koga. Radnici se mogu buniti ali će, u krajnjoj instanci, biti potkupljeni „bombonicama“ ili mučeni od strane gospodara onako kako to čine crnokošuljaši u Felinijevom „Amarkordu“. Radnička klasa je u ovom komadu prikazana kao skupina ljudi nesposobnih za istinsku pobunu, ograničenih opsesivnim klađenjem ( Ja ne želim promeniti svet/ Ja samo želim naplatiti svoj tiket, kaže Damir Avdić;) , alkoholom, tužnim životnim pričama koje ih podsećaju da su tu samo zbog nekog pogrešnog poteza a ne zbog istinske želje da rade u fabrici. Njihova deca odlaze u inostranstvo jer  „život je negde drugde“ i tamo zasnivaju porodice. U zemlji ostaju očajnici i starci. Radnici se samospaljuju iz protesta i ništa se ne menja. No, ne treba tumačiti predstavu kao lamentiranje nad nesrećom već pre kao snažnu kritiku koja treba da bude otrežnjujuća.

 „Ne mo’š pobeć’ od nedelje“ Tene Štivčić Narodnog pozorišta Toša Jovanović, Zrenjanin a u režiji Slađane Kilibarde predstavlja priču o susretu , raskidu i ponovnom spajanju Nje i Njega. Vudialenovska priča o neurozama, psihozama i smešnim strahovima stanovnika velikih gradova, potcrtana jednostavnom i krajnje funkcionalnom scenografijom (scena je podeljena na dva jednaka dela, muški i ženski, između kojih se nalazi šalon) , prezentovana je dinamično, kao serija monologa i sasvim kratkih „spojeva“ između zaljubljeno/odljubljenih.  Sasvim suprotna, na prvi pogled okrenuta 19. veku, monodrama “Krojcerova sonata“ L.N. Tolstoja (Tetatar Kabare, Tuzla, režija: Nebojša Bradić;) govori o aktuelnoj temi – opsesiji da posedujemo nekog kao predmet, kao deo dragocene zbirke. Erotoman, posesivac, „čovek lepih manira“, ubijajući ženu koju, kao i muziku koju izvodi, ne shvata, odlazi u ludilo. No, veza između ova dva kratka komada je jasna: initmno u 21. veku može uništi slepa samoživost kao u tekstu Štivčićeve ili patrijarhalni princip u delu L.N. Tolstoja. Ovom krugu ličnih ispovesti, prošaranih monolozima i osećajem da život izmiče ma koliko se trudili, prdružila se i „Terapija“  Jordana Cvetanovića u režiji Maje Šimić a u izvođenju Teatra Rugantino iz Zagreba. Da su ljudi sa ovih prostora (a i šire) zreli za psihoterapiju to je odavno jasno. Ali, kad njihovi problemi postanu toliki da njihov psihoterapeut zamukne? Ispovesti  kontroverznih biznismena, ljudi slomljenog srca, agresivaca, podvojenih ličćnosti, gde će sve to stati? Kome će se izjadati psihoterapeut? Ova pitanja su postavljena kroz laku i duhovitu igru.

 ROPOTARNICA ISTORIJE

 „Marat The Sad“  Petera Vajsa Ujvideki szinhaza iz Novog Sada a u režiji Andraša Urbana predstavljao je direktan atak na gledaoce. Da podsetimo: legendarni markiz De Sad, vo vremja Napoleonove strahovlade, režira u Šerantonu , u duševnoj bolnici, komad o ubistvu Žan Pola Maraa, tribuna revolucionarnog terora. U Urbanovoj postavci, ludnica je smeštena u savremenom dobu u kojem ponovo postoje Imperator i  represija. Publika se nalazi na sceni, tik do glumaca, suočena s zlokobnim zbivanjima pred njihovim očima: egzekucijama, mučenjima, vojnim paradama, slikama koje podsećaju na užase 20.veka (koncentracioni logori, trovanje gasom) ali i humorom, lascivnim i političkim (seks za vreme filozofske rasprave, biranje „dildoa“ tj. naroda između anusa i vagine Revolucije, bičevanje De Sada od strane kaluđerice). Sva ova zbivanja su savršeno usklađena i značenjski povezana, prezentovana u tri ili, čak četiri plana tako da se lako može dogoditi da vam nešto promakne. Ipak, to ne umanjuje već samo poboljšava celokupnu sliku. Precizna gluma, ples i veština u pevanju ansambla (naročito je pohvalna borba sa songovima koji su lišeni klasične melodičnosti, brehtovski i teški za izvođenje). I, šta se onda dogodi, u trenutku kad Šarlota Kordej, u ime ideologije mira, zarije bodež u srce Maraa? Predstava se okonča autodenuncijacijom glumaca tj.duševnih bolesnika – mi smo poslušni građani, stvarno nikad bolje nije bilo i rečima direktora : „Živeo car! Živela nacija!“  Pobuna se guši u svom začetku, čak i u izolovanoj instituciji za mentalno bolesne.

 

 Zlatni zmaj

 „Zlatni zmaj“ Rolanda Šimelfeniga  u izvođenju Slovenskog stalnog gledališča iz Trsta a u režiji Januša Kice predstavlja nam filmično iseckanu priču o povezanim sudbinama ljudi koji žive i rade u ili u neposrednoj blizini kinesko/ tajlandsko/vijetnamskog restorana . Tršćanski glumci su igrali sa distancom, povremeno koristeći farsične elemente, često igrajući i aktere spurotnog pola. Ovaj intrigantan Šimelfenigov tekst je izveden s minimalnim ali scenski funkcionalnim elementima. Sve što je bilo potrebno  je nekoliko kostima  i par stolica. Surovost tranzicionog života i neokolonijalizma u kojem ilegalni radnici bacaju telo svog kolege u reku  s jedne i  poetičnost s druge strane jer je njegovo telo otplovilo nazad, u Kinu, kao i pomerenost basne o Cvrčku i Mravu (Cvrčak je prostitutka, Mrav je makro) govore otome koliko je srce današnjeg sveta trulo i da je kapitalizam, materijalistički pristup umetnosti, potrošačko društvo, eksploatacija ono što ga je ubilo .

 Pošto pašteta?

 Srce, koje guši loj gubi mesar Stojan u „Pošto pašteta?“ Tanje Šljivar , u režiji Snežane Trišićč a u izvođenju „Ateljea 212“. Naravno, nije reč samo o pogrešnoj ishrani već o kužnom, materijalnom svetu ogrezlom u krvi novac, koji postepeno ubija mesara, zaljubljenog u lepoticu sa duplerice, inače fasciniranu Japanom. U njenu čast Stojan podiže budistički hram u srcu Bosne. Trišićkina postavka počiva na farsičnim, crnohumornim i bizarnim elementima sa povremenim pojavljivanjem glavnog junaka koji komentariše scene iz sopstvenog života posmatrajući ih sa strane (kao u Vudi Alenovom filmu „Eni Hol“;) . Svi protagonisti, osim glavnog junaka i njegove ljubavi, odlikuju se demonskim prirodama, gargantuanskim diemnzijama,  krvožednim maskama. Krv i meso koji se jedu i koji na ratištu lete na sve strane, paravojne formacije koje mobilišu ljude i pljačkaju i ruše sve pred sobom, sve ostaje u senci Stojanovog zena koji, znamo, ne donosi stalan mir već privremenu utehu.

Danas, dva dana nakon završetka Joakiminterfesta, podignuta teatarska prašina se spustila na daske Knjaževsko – srpskog teatra “ Joakim Vujić“ u Kragujevcu i mogu hladne glave da svodim utiske. Ovaj festival je, sa izvrsnom selekcijom angažovanih, društveno kritičkih drama, koje, konačno, govore o nečemu što nas se tiče, visokim profesionalnim pristupom ansambala predstava, te koncentracijom snažne histrionske energije, pokazao još nešto a to je da su naše ex – yu državice, pojedinačno, možda teatarski solidne ili, kao Srbija, jedva u životu, ali, kad se najbolje skupi na jednom mestu- to je kreativna, kritička snaga koju ne bi zanemarili ni na prostorima sa mnogo dužom pozorišnom tradicijom.


GAZDE NAJBOLJE NA SABACKOM PRAVOM PUTU

Posted by [email protected] on October 13, 2012 at 5:10 PM Comments comments (0)

Baš na sam dan otvaranja ovogodišnjeg JoakimInterFesta u kragujevačko pozorište pristigla je još jedna dobra vest. Predstava Knaževsko-srpskog teatra Jedan čovek, dvojica gazda, proglašena je za najbolju na šabačkoj pozorišnoj reviji Teatar na pravom putu. Kragujevačko pozorište nastupilo je na ovoj, osmoj po redu reviji kojom šabačko pozorište tradicionalno obeležava početak sezone, prošle nedelje, 2. oktobra odmah posle zapaženog učešća na „Tuzlanskim pozorišnim danima”. U žiriju šabačke manifestacije „Teatar na pravom putu” bili su Lilijana Ivanović, Marijana Isaković i Kata Jugović.

Veliki svetski pozorišni hit „Jedan čovek, dvojica gazda”, koga je po tekstu Ričarda Bina režirao Nebojša Bradić biće odigran u čast nagrađenih na zatvaranju 7. JoakimInterFesta na matičnoj sceni 16. oktobra a imaće i svoju beogradsku premijeru u Beogradskom dramskom pozorištu 28. oktobra.

JOAKIMINTERFEST

Posted by [email protected] on October 7, 2012 at 5:00 PM Comments comments (0)


OBRAZLOŽENJE SELEKTORA
Međunarodni Pozorišni Festival – JOAKIMNTERFEST ima zavidnu tradiciju i do sada je ispunjavao svoju funkciju – Kragujevac je bio domaćin mnogim značajnim pozorištima i predstavama iz inostranstva i Srbije. Kao i do sada, i ove godine bi trebalo da se ostvari susret domaće publike i izabranih predstava iz pozorišta zemalja okruženja i najznačajnijih predstava pozorišta Srbije. Formirajući ovogodišnji repertoar Festivala, iako sam kao selektor primio taj zadatak tek pre kratkog vremena, oslonio sam se na poznavanje repertoara pozorišta Srbije, zemalja okruženja, ali i na trajne kontakte ostvarene dosadašnjim radom Festivala.
Osnovni cilj moje selekcije bio je da se na ovaj – festivalski način – nastavi i podrži ideja pozorišnog koncepta Knjaževsko-srpskog teatra, pokrenuta radom novog Umetničkog direktora Nebojše Bradića – a to je – POVRATAK PUBLIKE tako što će joj se prikazati dobre, slojevite, razigrane, maštovite, estetski razvijene predstave, koje se istovremeno bave značajnim javnim i društvenim temama. Želim da kragujevačka publika vidi predstave koje sam već video i kao kritičar pozitivno ocenio, a imale su potvrdu kvaliteta i na drugi način.
Tako sam došao do repertoara koji vam predstavljam, a njegove osnovne karakteristike su već pomenute – pozorišno bogatstvo izraza, razumljivost i privlačnost za široku publiku, pozorišne poznavaoce i sladokusce, istovremeno. Teme predstava će biti grupisane oko pojmova vezanih za otpor prema raznovrsnim nepravdama u društvu – pre svega za razmatranje novonastale ponižavajuće situacije radnika u novom kapitalizmu – (RADNICI UMIRU PEVAJUĆI-RADNIČKA HRONIKA-ZLATNI ZMAJ), a kao druga važna grupa tema je protest protiv zloupotrebe pojedinca za nametnute i opasne ciljeve vlastodržaca – pre svega u smislu ratne manipulacije osećanjima – (POŠTO JE PAŠTETA-PISMO IZ 1920- MARAT THE SADE). Treća grupa tema vezana je za lična nesnalaženja i permanentnu bolest društva, zbog raznih vrsta eksploatacije i zloupotrebe od strane moći i moćnika – (ČEKAJUĆI GODOA- NE MOŠ POBEĆ OD NEDELJE-TERAPIJA- KROJCEROVA SONATA).
Verujem da će ovako sastavljen repertoar, u kome su zastupljene i komedije i drame i tragedije – imati značajnog odjeka kod publike – da će potvrditi značaj pozorišta kao ustanove i kao sklopa vrednosnih i značenjskih odrednica, a da će poslužiti i kao mera poređena sa već ionako dobro sklopljenim repertoarom kragujevačkog pozorišta, a da će glumcima biti plodna inspiracija za još više umetničkog istraživanja. Želeo bih da Knjaževsko-srpski tetar nastupi van konkurencije, igrajući za nagrađene goste – sa predstavom koja u sebi nosi sve karakteristike ovogodišnjeg Festivala – JEDAN ČOVEK, DVOJICA GAZDA.
Nadam se da će se uspostaviti predviđena komunikacija između gostujućih ansambala i domaće publike, preko ovih scenskih dela koja su meni, dok sam ih gledao, značila iskreni prodor u zanimljivo i društveno aktivno pozorište.
 Goran Cvetković, pozorišni kritičar i reditelj

OBJAVLJENA SELEKCIJA 7. JOAKIMINTERFESTA

Posted by [email protected] on July 30, 2012 at 2:10 AM Comments comments (0)

KNJAŽEVSKO-SRPSKI TEATAR KRAGUJEVAC 

Sedmi po redu Međunarodni pozorišni festival malih scena JoakimInterFest, tradicionalno će se održati u prvoj polovini oktobra na scenama kragujevačkog teatra. Na konferenciji za štampu, održanoj u sredu, 25. jula selektor festivala Goran Cvetković, pozorišni kritičar saopštio je i obrazložio novinarima svoju selekciju za ovogodišnji JoakimInterFest.

- Međunarodni pozorišni festival JoakimInterFest ima zavidnu tradiciju i do sada je ispunjavao svoju funkciju – Kragujevac je bio domaćin mnogim značajnim pozorištima i predstavama iz inostranstva i Srbije. Kao i do sada, i ove godine bi trebalo da se ostvari susret domaće publike i izabranih predstava iz pozorišta zemalja sa teritorije bivše Jugoslavije, zatim - Rumunije, Poljske i Italije, kao i najznačajnijih predstava pozorišta Srbije. Formirajući ovogodišnji repertoar Festivala, iako sam kao selektor primio taj zadatak tek pre kratkog vremena, oslonio sam se na poznavanje repertoara pozorišta Srbije, zemalja okruženja, ali i na trajne kontakte ostvarene dosadašnjim radom Festivala i informacijama skupljenim na drugi način, obrazložio je selektor festivala Cvetković svoju koncepciju 7. JoakimInterFesta.

Cvetković je još dodao i to: - Osnovni cilj moje selekcije bio je da se na ovaj, festivalski način, nastavi i podrži ideja pozorišnog koncepta Knjaževsko-srpskog teatra, pokrenuta radom novog Umetničkog direktora Nebojše Bradića - a to je povratak publike tako što će joj se prikazati dobre, slojevite, razigrane, maštovite, estetski razvijene predstave, koje se istovremeno bave značajnim javnim i društvenim temama. Želim da kragujevačka publika vidi predstave koje sam već video i kao kritičar pozitivno ocenio, a imale su potvrdu kvaliteta i na drugi način, zaključio je on.

Na repertoaru ovogodišnjeg festivala na Velikoj sceni kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra odigraće se devet predstava: RADNIČKA HRONIKA – Petar Mihajlović - Olivera Đordjević Narodnog pozorišta R S iz Banja Luke, PISMO IZ 1920. - Ivo Andrić - Oliver Frljić koprodukcija MESS - Narodno pozorište BiH Zenica, HIPERMNEZIJA - Selma Spahić produkcija MESS i BITEF Teatar, ČEKAJJUĆI GODOA - S. Beket - Vladimir Milčin Turske drame iz Skoplja, POŠTO JE PAŠTETA - Tanja Šljivar - Snežana Trišić ATELJEA 212, KREŠTALICA - Jan Tudor - Teatar Metropolis - iz Bukurešta - Rumunija, RADNICI UMIRU PEVAJUĆI - Olga Dimitrijević - Anđelka Nikolić produkcije HEARTEFACT FOND - BITEF Teatar, MARAT THE SAD - Peter Vajs - Andraš Urban - Ujvideki szinhaz (Novosadsko pozorište) i „ZLATNI ZMAJ - Roman Shuimelfeenig - Jahuš Kica - Slovenskog stalnog gledališča iz Trsta.

Na Maloj sceni kragujevačkog pozorišta biće izvedeno četiri predstave u konkurenciji za festivalske nagrade: NEMREŠ POBJEĆ OD NEDJELJE - Tena Štivičić - Slađana Kilibarda - N. P. Toša Jovanović Zrenjanin, ROMEO I JULIJA - Igor Šebo - Pozorište Šleskog grada Bjalsko Bjala, Poljska, TERAPIJA - Jordan Cvetanović - Gordana.Gadžić - Teatar Rugantino Zagreb i KROJCEROVA SONATA - Lav N. Tolstoj - Nensi Haris - Vlado Kerošević - Teatar Kabare Tuzla koja će premijerno biti izvedena na kragujevačkom JoakimInterFestu.

Selektor Cvetković u okviru ideje festivala koja je podrška pozorišnog koncepta umetničkog direktora kragujevačkog teatra Nebojše Bradića, a to je povratak publike u pozorište podelio je svoju selekciju po tematskim krugovima: pobuna protiv ponižavajućeg položaja radnika u novom kapitalizmu, pobuna protiv zloupotrebe dubokih osećanja građana za vođenje rata i širenje mržnje i priče o bolestima društva (pro)nađenim u ponašanju pojedinaca.

U čast nagrađenih biće izvedena predstava domaćina, Knjaževsko-srpskog teatra, veliki hit iz prošle pozorišne sezone JEDAN ČOVEK, DVOJICA GAZDA, koji je po tekstu Ričarda Bina režirao Nebojša Bradić.

Konferenciji za štampu je prisustvovao i reditelj Nebojša Bradić, umetnički direktor kragujevačkog teatra koji je za sam početak naredne pozorišne sezone u septembru najavio promociju knjige - automonografije reditelja Bora Draškovića Rečnik profesije iz stalne edicije Knjaževsko-srpskog teatra Joakimovi potomci posvećenu laureatima Statuete Joakim Vujić.